Jer uz tebe je sve ono obično postajalo savršeno, vječno i prekrasno.

Prokleto vrijeme, proklete riječi, prokleti ponos.

Sve nas je odvojilo.

Kad bi mi neko rekao da ti vrijedim rekla bih da je lud, ali kad sad to sama sebi kažem, onda boli tako jako, da se zaklinjem svima i svime što imam da nikad nisi bio ono moje nešto. Da nikad nisi bio niti jedna moja teška noć i da nikad nisi bio jedini osmijeh. I nisi... Bio si više i najviše. A tvoje riječi, a ti?! Koja rijeka je tebe odnijela i gdje? Je l' tako ide ? Je l' tako lako tebe prošlo? Ako možeš zaboravi, zanemari me, reci šta ti se hoće. Ja sam samo mislila da ćeš moći biti tu i da ti neću postati bilo ko. Nemam snage ni za jedan korak više. A ti znaš da ću biti tu na kraju svakog dana.

Nemoj mi reći da treba da pustim, da treba da krenem dalje i sve što treba da mi kažeš. Hajde, zaustavi se na sekundu. Krenula sam evo dalje. Nisam li, pobogu?! I ne vučem ja za sobom neku sretnu prošlost. Ja samo ne mogu da slažem da da mi ne fali tvoj jedan zagrljaj, neke rečenice koje se ne moraju ni dovršiti da bih znala šta znače...